ЈУ УГОСТИТЕЉСКА И ТРГОВИНСКА ШКОЛА ДОБОЈ

Дан српског јединства и националне заставе државни је празник који се 15. септембра обиљежава у Републици Србији и Републици Српској.

Празник је симболично установљен да се прославља на дан кад се обиљежава Пробој солунског фронта. Празнује се од 2020. године.

Циљ успостављања овог празника јесте прије свега оснаживање јединства између српског народа у Србији и Републици Српској, али и јачање култа националне заставе.

Цијели живот сусрећемо бројне заставе, од оних које представљају једну земљу па све до оних које означавају неки спортски клуб, универзитет или неку другу заједницу. Тешко је замислити људско друштво без заставе.

На Олимпијским играма и другим спортским такмичењима управо се застава често истиче као главни мотив такмичења, а ношење заставе своје земље сматра се једним од највећих признања за спортисте.Ако погледамо у прошлост пронаћи ћемо је на сваком вриједном и сваком значајном догађају.

Тако се на самом почетку древног  индијског епа „ Махабхарата“ појављује народ носећи црвену заставу на којој је златним словима исписано: „ Нема ничег изнад истине“.

Историјске књиге нам преносе да су ратови некад завршавали чим би једна страна другој отела заставу.

Важност заставе налази се управо у вриједностима које представља и људима које заступа.

Вијорећи се у условима у којима се налази, застава показује људима идеал коме се може стремити и животом га заступати.

Одувијек је било људи који су спремни носити заставе, као што је одувијек било људи који су спремни живјети у складу са одређеним људским вриједностима  и примјером показати зашто вриједи живјети, у складу са тим говори и овај епитаф : „Ако не можете носити заставу части, забодите је у земљу, носићемо је ми ваши дједови“!

У складу са данашњим празником који обиљежавамо  рећи ћемо нешто више о застави Републике Србије.

За династију Немањић везују се почеци стварања српске државе у многим сферама, тако да се и најстарији забиљежени помен заставе Србије везује за ову средњовјековну породицу.

Наиме, син краља Владислава, жупан Деса, 1281. године послао је делегате из Котора у Дубровник да врате ствари из очеве благајне која се тамо налазила, а у списак је укључена, између осталих ствари, и „застава црвене и плаве боје“. Краљ Владислав је владао од 1233. до 1243. године те се може закључити да је описана двобојка и старија од овог периода.Није познато како су тачно боје биле распоређене. У документима средњовјековне Српске државе  виђа се застава са хоризонтално распоређене двије боје.

Тробојка се први пут спомиње у опису Сретенског устава, 1835. године, и то у редослиједу боја:црвено-бијело-плава.На средини ове заставе је био аплициран тадашњи грб Кнежевине Србије.

Великом упорношћу кнеза Милоша исте те године је издејствован нарочит султански Ферман , којим је Србији одређена застава и према њему поредак боја који је задржан до данас.Наиме, у Ферману стоји да ће то бити барјак : „ на коме ће горња част црвена, средња плава, а доња бијеле боје бити“.

У народу се вјерује да црвена боја на застави представља крв проливену за земљу, плава слободу и бескрај коме се тежи, док бијела представља мајчино млијеко.Проучаваоци застава вјерују да симболика боја носи универзално значење, по коме је плава симбол вјерности и оданости, а бијела чистоте и искрености.  Грб Републике Србије утврђен је законом о грбу Краљевине Србије 16. јуна 1882. године.Чувени двоглави орао је симбол преузет из Византије. Тумачи се као да једна од његових глава представља усмјереност ка небеском, док је друга окренута ка земаљском царству.

На данашњи дан , 15. септембра 1918. године, извојевана је једна од најзначајнијих побједа у Првом свјетском рату пробијен је Солунски фронт.

Улога српске војске у овом чину је неизрецива. Приказано јунаштво, измучене и са својих огњишта  прогнане армије забиљежено је у многим историјским извјештајима и монографијама. О славном пробоју Солунског фронта , генерал d’Epere је записао: „ То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат, и ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније,најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у побједоносну слободу њихове отаџбине“.

Заставу су носили најбољи и најсмјелији, бранили су је животом и ниједна није пала у руке непријатеља, наши преци су на Солунском фронту са њом на челу ослободили отаџбину.